О великопосној молитви Преподобног Јефрема Сирина


Од свих химни, читања и молитава које обиљежавају Великопосна богослужења, са слободом можемо рећи да је молитва Преподобног Јефрема Сирина свештени текст који понајвише прожима ово свештено вријеме. Она у цјелости испитује дух и тијело сваког вијерника који је са страхопоштовањем приноси нашем Владици и Господу. Она нас позива да чинимо све оне свештене врлине којима нас и Еванђеље учи, а са друге стране нам, опет, показује и све оно шта не треба да радимо да бисмо, на што бољи начин пост окончали, и дочекали Славно Васкрсење Господа Нашег Исуса Христа.

Господе и Владару (Владико) живота мога – На самом почетку ове благољепне химне Нашем Творцу, пред нас се поставља једна, од суштинског значаја истина. То је истина која нам одговара на сва питања нашега живота. Ми, дакле, сазнајемо ко је наш Творац, и коме треба да упутимо сав свој живот. Господ Наш Исус Христос је истински Владар нашега живота коме упућујемо све наше молбе. Самим тим, знајући ову истину, спремни смо да кренемо даље јер је Господ иза нас. Он ће нам дати подршку за наш духовни пут, као и за све што будемо благодатно чинили у Име Његово.
    Дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми – На другом кораку нашег молитвеног узрастања ми од Владике живота нашега молимо прије свега да од нас одстрани оне рђаве особине, које нам представљају истинску препреку за вршење духовног живота. Сачинитељ ове благодатне Молитве, и сам будући велики испосник и молитвеник, зна да је за извршење Божијег позива потребно да испитујемо „Духове јесу ли од Бога.“(1 Јн 4,1) Управо вођен Еванђелским Речима нас и Св. Јефрем учи да и ми такође испитујемо духове. А ми, пак, благодаћу Божијом вођени, спознајемо шта је то од Господа, а шта није. Дух лењости – Са правом можемо да кажемо да је то један од оних духова који нису од Бога. Питаћемо се и зашто? Одговор је и више него јасан. Ако смо лијени и троми, пре свега на молитву, користи никакве немамо. И то је оно прво на шта нас и Господ позива, јер Он не жели лијењиве и млаке. Ако смо лијени, немамо воље ни за молитву, нити за било какав други подвиг који нам се представља. Ако смо пребродили лијеност и кренули даље, намеће нам се друго искушење које је блиско повезано са овим предходним, а то је Мрзовоља – Њу можемо окарактерисати као још гори вид лијености и тромости. Само име овога злог духа нам говори са чим се овде сусрећемо. То је лијеност која мрзи, са правом рећи ћемо, све што је добро, а самим тим и чињење добра и тежњу за Добрим (Христом). Ако је Христос наш циљ, а овај нас дух спријечава да се са Њим сјединимо, значи да своје поријекло има у самом Нечастивом – Демону. Дух Властољубља – Такође, и овај дух је нешто што није од Бога, и нешто што можемо свакако назвати исходом Лењости и Мрзовоље. Светитељ је то са правом поставио овим редом како стоји и у молитви. Управо због тога што се једна на другу калеме и дају крајњи исход, а то је удаљење од Христа. Нећемо никако прихватити да идемо тим путем, већ се заустављамо одмах и молимо Господа да нас сачува на путу Своме. Властољубље је такође кованица два појма. У овом случају тај ков није на корист души. Љубити власт је заиста нешто што нас свакако одваја од Христа. И то на најгори начин. Како? Љубити власт значи апсолутно се окренути овоземаљским добрима, материјалним добрима. А окретање ономе што је пролазно нас одводи путем да заборавимо где је Истина. Јер љубити власт, апсолутно се коси са љубави према Христу, који је Једини Властодржац, онај који свакоме све даје, и све бива по Његовој Вољи. Коликог ли само безумља у љубитеља власти? Заиста, велико је безумље свих оних творећих ову неистину. Између осталог, онај који се предао уживању у лијености и љубави према власти, ништа га не зауставља да чини и Празнословље, јер је и то такође дух који живот предаје Злом и Нечастивом. Празословље нас одваја од Бога тако што благодат ријечи, дате нам од Бога, умјесто да користимо на спасење душа наших, кроз молитве, ми, пак користимо их на сопствено деградирање и уништење. Користећи ријечи на потпуно погрешан начин,  изговарајући празне, непродуховљене, неблагословене ријечи, ми вршимо празнословље, дакле причамо празним словом. То су ријечи које немају у себи Духа Божијега, а све што нема Дух Господњи, лаж је. Не дај ми – На крају свега набројаног молимо Господа да је то све оно што не желимо да буде дио нашега живота, и благодатно изговарамо те ријечи: „Не дај ми.“ Оне у себи крију спасење и Живот Вечни. Зато браћо и сестре, одгурнимо од себе сваку рђавост и нечистоту, предајмо свој живот Христу и препустимо се благодати Божијој која нас упућује на вршење врлине.
    Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме
Целомудреност – О овој светој врлини се у многоме говори у светоотачкој литератури. Врлина нас, насупрот гријеху, приводи Христу и дарује нам мир, чист, цијел и неповријеђен. Управо тако и Цијеломудреност нам даје, дословно речено, цијелу мудрост, да све своје адуте у борби против греха искористимо на најбољи могући начин. Или другачије речено, да све своје силе усмјеримо на задобијање чистог и неповријеђеног живота. То је оно што нам Цијеломудреност неоспорно пружа, а на нама је сада да у њој останемо. Ако успијемо да потпуно задобијемо самоспознање и успоставимо контролу над својим мислима и животом, тада прелазимо на Смиреноумље – Врлину која нас води ка потпуној и јединој истини. То је истина која лежи у дубини нашег живљења. Сваки човек је лаж, дакле, то је она скромна истина. Мислити о себи скромно, имати самоунижење, смиреност, јесте управо оно што је циљ нашега живота. Запитајмо се, ко смо ми? Шта је један човек који живи на земљи? А поготово се запитајмо, шта смо у односу на нашег Творца? Уистину ништа. Зато нећемо прихватити нишпошто да нас се Христос одрекне, и да нам каже: „Заиста вам кажем не познајем вас“. (Мт 25,12) Потрудимо се, ако смо спознали и ову врлину да напредујемо даље, не обазирући се на оно што је иза нас. Трпљење – Дај нам Боже трпљење. Када би знали висину ових рјечи, не би се никада поколебали на своме путу. Јер, задобити благодат трпљења, никако није нешто за шта ћемо бити осуђени и понижени, већ напротив трпљењем ћемо Царство Божије задобити. „Али који претрпи до краја, тај ће се спасти“, (Мт 10,22) учи нас Христос овим, тако дивним речима. Јер заиста наш циљ је да задобијемо Царство Будуће, „а оно се са напором осваја, и подвижници га задобијају.“ (Мт 11,12) А понајвише се задобија са трпљењем и истрајавањем, како у молитви, тако и у сваком другом трпљењу за Христа.
    На самом крају наших свештених прозби, долазимо до првог, уједно и послиједњег појма врлине, појма љубави. „Љубав никада не престаје.“ (1 Кор 13,8) Чему нас учи ова послиједња смијерница ка спасењу? Учи нас да имамо љубави, јер је она врлина која има вјечни карактер. Она никада неће проћи, чак ни на концу овога свијета и вијека, када дође Царство Небеско, љубав ће и тада постојати. Стога, трудимо се да живот свој на врлини градимо. Поставимо темељ чврст, толико чврст, да му ни овоземаљске буре и потопи не могу наудити. Изградимо свој живот на темељу љубави, и љубимо ближње своје већма од себе, јер се једино тако можемо назвати Божјим. Управо нас на ту љубав, љубав вијечну, позива Часни Пост који духовно, ево започесмо.
    Даруј мени, слуги Твоме – Опет, и још много пута истакнувши ову непресушну истину, и знајући чији смо, и коме припадамо, кличемо Господу ријечима: „Помилуј слугу Свога Христе, јер Теби поверавамо сав живот свој и наду, Човекољубиви Владико.“ (Молитва из Литургије Св Јована Златоустог)
    О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје – Ево пак, још веће смирености и понизности. Молимо Христа, да нам подари благодат, да сагледамо гријехе своје, јер сагледати их, равно је и искајати их и исповиједити. И не само исповиједити, него и истрајати у борби и духовној арени да исте више не чинимо, те да тако пронађемо милост пред Творцем.
    И да не осуђујем брата свога – Јер Богу вапијемо сви заједно, да нам опрости прегрешења наша и заблуде, јер у ближњем свом не спознасмо Њега, Вијечнога Творца и Владику. Хоћемо ли браћо и сестре осуђивати ближњега? Никако! Јер осуда ближњег, истовијетна је осуди Самога Господа. Зар бисмо и Господа да осудимо? Зато се пробудимо из гријеховног дремежа и успаваности, и рецимо души својој: „Тргни се, јер се приближи крај па ћеш се смутити.“(Великопосни канон Св. Андреја Критског - кондак) Тргнимо се зато да би нас Христос сачувао, јер ево, заиста, приближи се крај, и Царство Божије је већ сада са нама. Опростимо свима сагрјешења, да би и нама Христос опростио наша, јер је то предуслов за улазак у Царство Небеско.
    Јер си благословен у векове векова. Амин – Као и сваку другу свештену химну, тако и ову, завршавамо благодарећи Господу за све, тражећи Мир Његов, Вишњи Мир, који није од овога свијета нити времена. Он је Мир који долази одозго, и којега даје Христос, Духом Светим. Да бисмо имајући свагда Вишњи мир, измирени са свима, могли неосуђено притицати Светом Жртвенику Господњем, и свој дар остављати пред њим. Јер ћемо онда, измирени са свима, моћи слободно да се причестимо Светим Тајнама Христовим на отпуштење гријехова и Живот вијечни, будући да смо опростили свима све, и да су нама опростили сви. Због овога, браћо и сестре, истрајмо у љубави и молитви, и овај Часни Пост који је пред нама, у подвигу добром окончајмо. Окончајмо га као заједничари у Тијелу и Крви Христовој причешћем. Духовно се отворимо, и окове срца својих збацимо, те се тако припремимо за прихватање Христа. Јер, заиста, Он свакога од нас чека, куца на наша врата. Хоћемо ли Га оставити испред Тужног и Ожалошћеног? Зар ћемо се окренути и отићи, не пустивши Га у дом свој? Нећемо, и не смијемо нипошто! Отворимо широм врата своја и уостимо Цара Славе који ће потом ући и вечерати са нама.


''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.

 

Saturday the 27th. Affiliate Marketing.